Пре тачно 30 година, 19. августа 1996. године отпочео је један од најдужих и најмасовнијих штрајкова у Србији.
Више хиљада Оружара пуних седам недеља демонстрирало је тражећи да се реши статус њихове фабрике и осталих фабрика домаће наменске индустрије, обезбеђивање уговора са Војском, исплату заосталих зарада, као и да држава Застави врати вишегодишњи дуг од 68 милиона долара.
„Тражили смо, писали писма – молили. Више нећемо ни да пишемо, ни да молимо, него само да захтевамо… Сви ми овде знамо ко је крив за наше безнађе“, поручили су председник Синдиката Зоран Недељковић – Меда и заменик председника Драгутин Станојловић – Баја окупљеним незадовољним радницима.
Одбор Синдиката је заједно са чланством 27.августа ступио у штрајк глађу, у знак протеста због неиспуњавања захтева.
Храбри и упорни, Оружари су извојевали победу и њихови захтеви су већим делом испуњени, а овај штрајк је био само један у низу штрајкова које је Синдикат организовао и у наредним деценијама само са једним циљем – заштита радника и опстанак фабрике.
Хронолошки приказ свих протеста и штрајкова приказан је у књизи „Оружари –синдикална борба“ у којој су на детаљан начин описани догађаји и херојство радника наменске и њених синдикалних лидера.
Јединство Оружара се и тада, као и сада, показује као једини начин да се фабрика сачува од урушавања, као и да о радничким интересима морају да одлучују сами радници чија је судбина везана за судбину фабрике.
