Архива 2003

Уторак 11 . март 2003. година

Упркос изузетним више месечним напорима представника Организације Самосталног Синдиката „Наменске“ и запослених у нашој фабрици да постигне договор са Владом Србије око преузетих обавеза и датих обећања од стране ресорних министара, до задовољавајућег договора није дошло. Из тог разлога донесена је одлука да запослени наше фабрике од 11. марта 2003. године започну протесте који су образложени јавности и запосленима у четири тачке.

 

 „Разлози за протесте радника ЗНП“:

  1. Неиспуњавање обавезе Државе о упошљавању 25% резервисаних капацитета.
  2. Одбијање да се врати део пореза на оружје, иако се зна да је тај порез угасио домаће тржиште.
  3. Неиспуњавање обавезе о формирању заштитних радионица.
  4. Дугогодишње одбијање да се почне са решавањем проблема старог дуга од око 60 милиона долара.

Слика изласка „Наменске“ на улицу:

Прихватајући позив Самосталног синдиката запослени су у колони, организовано и дисциплиновано, као и увек до сада, дошли испред Скупштине општине , где су се обратили јавности образлажући проблеме у којима се фабрика налази и  тражећи да се постигнути договори о превазилажењу кризе испоштују до краја. Окупљенима се први обратио председник ОО СС ЗНП Југослав Ристић следећим речима:

„Пријатељи моји ево нас опет на старом месту, наравно, не својом вољом. Време за борбу је очигледно поново дошло. Дуго смо чекали и оклевали, постављали захтеве о које су се сви оглушивали. Писали смо их много пута. Ако можете да правите програме за „Дафимент-банку“ и „Југоскандик“, да вратите те дугове, онда можете да вратите дугове и радницима „Наменске“.

Наши радници су трудом и знојем направили производе и вама их дали, ви сте их извезли не питајући нас. Потписали сте уговор у коме сте рекли да ћете направити заштитне радионице одмах! То ваше одмах траје две године. Нашем стрпљењу дошао је крај! Решили смо да то стање окончамо. Када радници „Наменске“ нешто реше, онда препреке нема!

Нисте довољно научили из искуства предходника… То што се министар Влаховић појавио на телевизији јуче, као „велики брат“ из Орвелове „1984 . “ не може да нас задовољи. Имамо још порука за вас господо из Владе. Формирали сте Савет за стратешку консолидацију „Заставе“. Морамо да  вам поручимо, јако нам то злокобно звучи! Тако сте назвали и Савет за консолидацију аутомобилске индустрије, гомиле несретника шетају после вашег програма градом. Ми смо решени да вам не дозволимо да умањујете број радника – нису сва решења у отпуштању радника и приватизацији.

Мораћете да правите за нас специјалне програме, мораћете да испуните захтеве Синдиката, јер овде више нема вишка, ови радници су потребни нама и својим породицама. На крају парафразираћу једног народног песника: „‘Наменска’ се умирити не може!“

Следећи говорник био је представник „Артиљеријске“ Драган Илић који је између осталог рекао: „Као и ранијих година, крајем прошлог века када смо подигли свој глас против једног погубног режима који нас је довео до просјачког штапа тако и сада дижемо свој глас против транзиције, овакве каква јесте, чије смо погубне последице, већ осетили.

У години када славимо 150 година постојања фабрике ми хоћемо да радимо и да живимо од свога рада. Људи које смо бирали у извршне органе власти нису нам омогућили политичке и привредне прилике за нашу егзистенцију“.

У свом иступању потпредседник Организације Самосталног синдиката Наменске поручио је актуелној власти следеће: „Господо, не играјте се са Наменском, јер одавде је све кренуло-немојте да крене опет! Не претимо, само хоћемо да према нама, у најмању руку, будете фер. Наменска  не заслужује маћехински однос који ова власт има према њој“.

Милан Тошовић -Тошке обавестио је на крају протеста присутне да су преговори са министрима из Владе Србије у току и да се нада да ће донети добре резултате. Уколико не успеју протест се наставља.

Синдикална солидарност.

Исказујући  своју синдикалну солидарност , већ првог дана протеста допутовали су из Београда представници Новог синдиката здравства да би  својим присуством, како су нам рекли, пружили пуну подршку циљевима радника „Наменске“.

У делегацији  су били  председник НСЗ  Живорад Мркић са сарадницама Маријом Милатовић-Мајом и Миром Болцел.

У краћем представљању  своје синдикалне  организације  госпођица Милатовић нам је рекла да као што се и из самог имена закључује, Нови синдикат здравства заступа  интересе  запослених у здравству, да организација за сада броји  14000-чланова и да осим у Београду има своје чланство у Шапцу, Ужицу, Нишу и више мањих места у Србији.

 

Квар

Иако Самостални синдикат „Наменске“ располаже са потпуно новим и комплетним – озвучењем првог дана протеста, пред сам долазак радника на трг испред Скупштине оно је замукло. Упорни покушаји успаниченог Витомира Гламочека – Вите да отклони квар нису успевали. Срећом, ту је био присутан,  техничар једног локалног ТВ студија који је отишао по друго појачало, хитро га монтирао и поруке оружара – са малим закашњењем, могле су бити изговорене.

 

Среда 12. март 2003. година

Други дан протеста започео је краћим одлагањем поласка радника према Скупштини. Наиме, из Београда су најављивани договори о термину започињања преговора Синдиката са представницима Владе Србије. Пошто почетак преговора није потврђен колона оружара кренула је ка центру града и платоу испред Скупштине  града.

Слика изласка „Наменске“ на улицу:

Присутнима се и овог пута први обратио председник ООСС „Наменске“ Југослав Ристић следећим речима: Нова гарнитура на власти не зна шта је „Наменска“, нису стигли да науче. Што протест буде дуже  трајао биће горе по њих – биће  радикалнији. Очигледно је, многи су били предуго у иностаранству и нису научили лекције из историје. Господо из Владе слушајте, молим и наше пријатеље новинаре да им ово пренесу да би знали!

Индустрија Србије започиње тамо са друге стране Лепенице пре тачно 150 година. Историја ове наше земље не би изгледала овако да није било ове наше фабрике. Хоћете ли да све то баците пред ноге? То вам нећемо дозволити!

Било је светлих тренутака ове фабрике, када су одговорни људи управљали  земљом, другачије су прослављани јубилеји. Седамдесет пет година наше фабрике прослављано је далеке 1928. године отварањем фабрике оружја и муниције, 1953. године, на стогодишњицу отворена је код нас  нова фабрика аутомобила. Тада је држава била одговорна, ова сада није.

Председник „Тринаестице“  Драган Милосављевић послао је јасну поруку руководству „Наменске“  следећим речима: „А када све ово будемо завршили, видећемо онда, шта наше руководство ради, ко треба у нашој фабрици да прави посао, да ли ми радници или руководство? Доћи ће и они на ред. Нека они сада седе и одмарају се, нека живе на нашим успесима – ми ћемо да се боримо и за њих ! Они њима плату сто хиљада, а нама осам!! Биће још дана за протесте, будимо јединствени и „Тераћемо се још“ !

У име Скупштине ЗНП саопштење је прочитао Мирко Шапић. У њему представници запослених у Скупштини изражавају пуну подршку захтевима радника у протесту и јасно поручују: „Интерес запослених је да раде и да својим радом обезбедују своју егзистенцију, а да процес трансформације (приватизације) буде јаван и поштен водећи рачуна превасходно о интересима запослених“.

Пошто, како то рече у својој најави Драган Илић у нашој земљи има много „енглеза“ који не разумеју српски  језик, захтеве запослених у „Наменској“ према Влади Србије прочитао је на енглеском језику Звонко Божовић, што је изазвало опште одобравање радника.

Раде Милошевић, рекао је да су Крагујевац и „Наменска“ пупак Србије и да „морамо подсетити људе да имамо 150. година традиције, да имамо име и углед, раднике и инжињере способне да производе и да живе од свога рада. Имамо производе који су курентни на светском тржишту.

Ми се морамо изборити за права и опстанак наше фабрике… Ми желимо живот у овој земљи за раднике, сељаке, за професоре и лекаре, а не само за одредене професије: политичара, криминалца, фудбалера, певачице. Радници имају право да раде, зарадују и живе од свога рада. Све што желимо је да имамо уредену државу која ће нам помоћи да премостимо технолошки јаз који је створен ових погубних десет задњих година прошлог века. Све остало можемо сами.

Миломир Вељовић – Веља, рекао је на крају протеста, да ће у четвртак 13. марта 2003. године у 19 часова започети преговори са Владом Србије. Позвао је присутне да и наредних дана овако сложно учествују на протесту све док се преговори не заврше повољно за запослене у „Наменској“.

Одмах по повратку у фабрику кроз радионице је прострујала вест да је извршен атентат на председника Владе Републике Србије Др Зорана Ђинђића. Касније се дознало и да је он подлегао ранама.

 

Среда 12. март 2003. године у поподневним часовима

Страшна вест о трагичној смрти председника Владе Републике Србије Др Зорана Ђинђића створила је сасвим нову ситуацију у земљи. Одбор СС ЗНП одмах се састао и донео одлуку да се због новонастале ситуације у земљи протести радника привремено обуставе.

 

ООСС „ЗНП“ упутио је изразе саучешћа на више адреса и то:

Влади Републике Србије, Демократској странци – Београд, Председнику Скупштине Града Крагујевца,

Др Зорана Ђинђића, синдикална организација Самосталног синдиката „Застава наменски производи“ Д.П. – Крагујевац, сматрала је за свог пријатеља, саборца из протекле деценије.

Када смо се нашли на супротним странама као социјално економски партнери, циљеви су нам били истоветни, демократизација друштва са циљем бољег живота за све. Разилажење које подразумевају позиције на којима смо се нашли, нису биле препрека да идемо ка заједничком циљу.

Зато искрено жалимо због смрти Др Зорана Ðиндића и очекујемо победу добра над злом, како ова жртва не би била узалудна.

У име одбора синдикалне организације „ЗНП“ Д.П. Председник : Југослав Ристић.

 

Дан први (Уторак, 16. 09. 2003.): Тачно у пола једанаест, по наредењу синдиката, фабричке капије отворене. Колона броји више од 3000 људи који крећу ка скупштини града да кажу „НЕ!“ отпуштању радника.

Из говора:

…У уџбенику „Познавање природе и друштва“ за трећи разред основне школе пише да „…становници Србије имају право да буду законом заштићени од оних који угрожавају њихов живот, личност и имовину да се образују и РАДЕ…“

Из говора:

Крагујевац отвара очи. Хоћемо да радимо и да од тога живимо, јер је то основно људско право.

 

Понедељак, 15. 09. 2003. Актуелна ситуација:

Руководство завршило израду програма економско финансијске консолидације, по коме предвиђа да у фабрици остане две хиљаде и сто запослених.

Синдикат сазнаје из неформалних али поузданих извора да је план Владе Србије да у фабрици остане хиљаду и двеста радника.

Фондови субвенција су испражњени и неизвесна је даља могућност добијања било каквих кредита.

С ви покушаји Одбора синдиката да се успостави конструктивни дијалог са пословодством остају без успеха.

Телефони надлежних органа власти неми. Одбор, а затим и скупштина доносе одлуку о започињању протеста са следећим захтевима.

  1. Прекид свих активности које за циљ имају отпуштање радника.
  2. Суфинансирање зарада на основу дуга
  3. Смена неуспешног директора.

Дан други (Среда, 17. 09. 2003.): Оружари у препознатљивом амбијенту, још једном су присиљени да на улици траже своја права.

Дан трећи (Четвртак, 18. 09. 2003.): Протест засенила драма на крову зграде Скупштине града.

Из говора:

Господине Живковићу ово је последњи позив да додете у Крагујевац и да са својим сарадницима почнете да решавате проблеме радника.

Дан четврти (Петак, 19. 09. 2003.): На захтеве нико не одговара. Најављена радикализација протеста.

Дан пети (Понедељак 22. 09. 2003.): Плате касне. На захтеве нема одговора. Три хиљаде и шесто радника наменске улази у зграду Скупштине града и сви Секретаријату за привреду и градоначелнику подносе исти захтев. Овог пута надлежни органи коначно су чули захтеве, али проблем почињу да решавају погрешним редоследом, наиме Управни одбор коначно заседа и доноси одлуку о смењивању неуспешног директора.

Дан шести (Уторак, 23. 09. 2003.): Незадовољни реакцијом надлежних, радници наменске поново пред Скупштином да понове своје захтеве и поруче новом руководству:

Из говора:

 „Вашу успешност мерићемо дебљином наших, а не ваших новчаника.“

Новопостављени директор одбија да прихвати функцију.

Дан седми (Среда, 24. 09. 2003.): Руководство не функционише. Влада не одговара на захтеве. Радници преузели Управну зграду.

 

Дан осми (Четвртак, 24. 09. 2003.): Постигнут споразум са премијером Живковићем и министром Влаховићем: Нема отпуштања радника до краја године, зараде ће бити суфинансиране. Протест радника замрзнут. За В.Д директора постављен пуковник доктор доц. Маринко Петровић, дипл. инж. машинства.

   23. 10. 2003.г.

након шестомесечних исцрпљујућих преговара потписан Појединачни Колективни уговор, којим су уређени међусобна права и обавезе запослених и послодаваца.

 По мишљењу неутралних ово је један од најповољнијих уговора за запослене у Србији.

 

Из дописа конкурентног синдиката

„Честитам Вам на веома добро урађеном Колективном уговору у коме сте максимално заштитили права радника и синдиката…“

 

25.-29. 10. 2003. г.

У посети нашој фабрици боравила је делегација синдиката и пословодства Војне индустрије Грчке. На дан прославе стопедесет годишњице фабрике наши драги пријатељи из Грчке су нам поклонили своју заставу.

Из говора председника синдиката Војне индустрије Грчке:

„Грци никада не поклањају жену и заставу, вама поклањамо заставу…“

 

11.11. 2003.г.

Одржана конференција за новинаре на којој је Влада упозорена на непотпуно испуњавање обавеза преузетих договором из Горњег Милановца.

Реакција Владе:

Уследила је финансијска помоћ за набавку репроматеријала.

10.12. 2003. г.

Комисија одбора синдиката за услове рада, утврдила стање на терену и у складу са ситуацијом и Колективним уговором упутила захтев за побољшање услова рада.

 Приближава се крајњи рок за исплату регреса, који је загарантован Колективним уговором. Пословодство најављује да није у стању да из сопствених средстава изврши ову обавезу. Уследио је низ активности одбора синдиката.

 

 17. 12. 2003. г.

Одржан је састанак Одбора синдиката са градоначелником Влатком Рајковићем, који нас је упознао са резултатима заједничких напора.

Резултат:

– Влада обезбедила део средстава за исплату регреса.

 

23. 12. 2003. г.

Премијер Републике Србије посетио Синдикалну организацију

25.12. 2003. г.

Одржана Скупштина Синдикалне организације на којој су анализирани резултати рада у претходном периоду.

Bookmark the permalink.

Comments are closed